Дело

АНА КАРЕЊИНА 285 У магновењу она се прибра и ужасну се од тога што је изневерпла своју намеру. Али, и поред тога што је знала да себе упропашћује, она није могла да се уздржи, није могла да му не покаже како је био неправичан, није могла да му се покори. — Ја то никад нисам говорпо; казао сам да не симпатишем тој изненадној љубави. — Зашто, хвалећи се својом отвореношћу, не говориш истпну‘? — Ја се никад не хвалим и пикад не говорим неистину, — рече тпхо, уздржавајући гнев који се у њему подпзаше. Врло ми је жао, кад ти не поштујеш... — Поштовање су измислнли да сакрију празнину, где треба да буде љубав. А ако ме више не волиш, онда је боље и часније да ми то кажеш. — Не, ово постаје несносно! — викну Вронски, устајући са столице. II ставшп пред њу, он изговори лагано: — Зашто кушаш моје стрпљење? — рече он с таквим изгледом, као да би могао казати још много, али се уздржава. — Оно има своје границе. — Шта ви хоћете тиме да кажете? — узвикну она с ужасом загледајући у отворен израз мржње, који беше у целом његовом лпцу, а особито у суровим грозним очима. — Ја хоћу да кажем... — отпоче он, али застаде. — Ја морам да упитам, шта ви хоћете од мене? — Шта ја могу хтети? Ја могу хтети само то да ме не остављате, као што мислите, — рече она, појмивши све оно што он не доврши. — Али то ја нећу, то је споредно. Ја хоћу љубави, а ње нема. Значп, све је свршено. Она се унути к вратима. — Пекни! Сто...ој! — рече Вронски, не растављајући мрачне боре на обрвама, али је задржа за руку. — У чему је ствар? Ја сам рекао да одлазак треба одложити за трн дана, ти си ми на то рекла да ја лажем, да сам нечастан човек. — Да, и понављам, да је човек, који ме кори тиме што је све жртвовао за мене, — рече она, сећајући се речн пређашње свађе, — да је то горе од нечасног човека, то је човек без срца. — Не, има граница стрпљењу! — узвикну он и брзо испусти њену руку. „Он ме мрзи, тоје јасно“, помисли она, и ћутке, не обзирући се, несигуним корацима изађе из собе.