Дело

286 Д Е Л 0 „Он воли другу женску, то је још јасније“, — говораше она у себи, улазећи у своју собу. „Ја хоћу љубави, а ње нема. Значи, све је свршено", понови она оне исте речи, „и треба свршити". „Али како ?“ упита она себе и седе на фотељу пред огледалом. Мисли о томе, камо ће сад поћи — да ли тетки, код које се васпитавала, да ли Дарији Александровној, или просто сама у иностранство, и о томе, шта о н сад ради сам у кабинету, да ли је ово коначна свађа или је још могућно измирење, и о томе, шта ће сад рећи о њој све њене петроградске бивше познанице, како ће погледати на ово Алексије Александрович, и много других мисли, шта ће бити сад после раскида, долажаху јој у главу, али она се свом душом не предаваше тим мислима. У њеној души беше некаква мисао, којаје интересоваше, али она не могаше да је свешћу обухвати. Сетивши се још једанпут Алексија Александровича, она се сети и времена своје болести после порођаја и онога осећаја, који је онда не остављаше. „Зашто нисам умрла?“ сети се њених ондашњих речи и ондашњег осећаја. II она одједном појми оно, што беше у њеној души. Да, то је била она мисао, која је сама све решавала. „Да, умрети!..“ „И стид и брука Алексија Александровича, и Серјожнна и моја ужасна срамота — све се спасава смрћу. Умрети — и он ће да се каје, да жали, да љуби, да страда место мене“. Са засталим осмејком сажаљења према себи, она је седела на фотељи скидајући и натичући прстење с леве руке, живо замишљајући с разних страна његове осећаје после њене смрти. Кораци, његови кораци, ко.ји се иримицаху, отргоше јој нажњу. Тобож заузета намештањем свога прстења, она му се чак и не окрете. Он јој приђе и узевши је за руку, тихо рече: — Ана, да идемо прекосутра, ако хоћеш. Ја на све пристајем. Она је ћутала. — Шта је? — упита он. — Ти сам знаш, — рече она и, не будући у стању да се више уздржава, зајеца. — Остави ме, остави! — изговорила је она јецајући. Ја ћу отпутовати сутра... Још више ћу урадити. Ко сам ја?