Дело

АНА КАРЕЊИНА 287 Развратна женска. Камен о твоме врату. Ја нећу да те мучим, нећу! Ја ћу те ослободити. Ти ме не волиш, ти волиш другу. Вронски је преклињаше да се умири, увераваше је да нема основа за њепу љубомору, да он никад није ирестајао и неће престати да је воли, да је сад воли више него пре. — Ана, зашто тако мучиш и себе и мене? — Говорио је он, љубећи јој руке. На лицу његовом сад се изражавала нежност, и њој се учпни да је чула у његовом гласу звук суза, а на руци својој осећала њнхову влагу. II у магновењу очајна љубомора Анина пређе у очајну, страсну нежност; она га стаде грлити и обаснпати пољупцима његову главу, врат, руке. XXV Осећајућн да је пзмирење било потпуно, Ана се још од јутра поче жпвахно спрематн за одлазак. Ма да и није било решено, кад he путовати, да ли у нонедељник или уторннк, пошто су обоје јуче уступали једно другом, Ана се брпжљиво спремаше за одлазак, осећајућп се сад потпупо равнодушна према томе, да ли ће пћи дан раније или доцнпје. Она је стајала у својој соби пред отвореним сандуком, одабирајући ствари, кад он, већ обучен, раније но обично дође к њој. — Ја ћу сад да одем до maman, она ми може послати новац преко Јегорова. II сутра сам готов да идемо, — рече он. Ма како да је била добро расположена, помињање одласка на летњпковац материн боцну је. — Не, и ја сама нећу успети, — рече она. и одмах помисли: „значп, могло се удеспти тако, да се уради како сам ја хтела.“ — Не, како си ти хтео, тако и ради. Иди у трпезарију, ја ћу сад доћи. само да одаберем ове непотребне ствари, — рече она, мећући на руку Анушкину, на којој већ лежаше гомила крпа, још нешто. Вронски је јео свој бифтек, кад она уђе у трпезарију. — Нећеш веровати, како су ми огадиле ове собе, — рече она, седајући поред њега за сто. — Нема ништа ужаснпје од ових chambres garnies. Нема израза лг.ца у њима, нема душе. Овај часовник, завесе, па тапети — просто кошмар. Ја мислим о Воздвиженском као о обећаној земљи. Ти још нећеш шиљати коње? — Не, они ће доћи после нас. А хоћеш ли ти ићи гдегод?