Дело

АНА КАРЕЊИНА 291 — Зато се, вероватно, и нисам оженио, и никад се нисам •спремао. — А Хелсингфорс? — рече Вронски, ступајући у разговор, и погледа у Ану, која се осмехну. Сусревши његов поглед, лице Анино одједном доби хладно-строг израз, као да му говораше: „Није заборављено. Све је исто.“ — Је ли могућно да сте ви били заљубљени? — рече она Јашвину. — 0, Господе! Колико пута! Али знате, понеки може да заседне за карте, но тако, да увек устане, кад дође време за rendez-vous, А ја се могу занимати љубављу, али тако, да у вече не одоцним за партију. Тако и удешавам. — Не, ја не питам за то, него за истинско. — Она хтеде да каже Хелсингфорс али не хтеде да каже реч, коју Вронски рече. Дође Војтов који је пазаривао пастува; Ана устаде и изађе из собе. Нре него што ће отићи од куће, Вронски сврати к њој. Она хтеде да се направи као да тражи нешто на столу, али постидевши се притворства, погледа му право у лице хладним погледом. — Шта вам треба? — упита га она француски. — Да узмем билет за Гамбету, продао сам га, — рече он таквим тоном, који је изражавао јасније од речи: „Да се објашњавам немам кад, а и ни на шта неће изаћи.“ „Ја јој нпшта нисам крив,“ мишљаше он. „Ако она хоће себе да кажњава, tant pis pour elle."1 Али излазећи учини му се да она рече нешто, и срце му одједном уздрхта од саучешћа према њој. — Шта, Апа? — упита он. — Ништа, — одговори она такође хладно и спокојно. „А ако је ништа, онда tant pis“, помисли он, опет охладневши, окрете се и пође. Излазећи, он сиази у огледалу њено лице, бледо, с уздрхталим уснама. Он хтеде да застане и да јој каже утешну реч, али га ноге изнеше из собе пре него што смисли, шта да јој каже. Цео тај дан провео је изван куће, а кад се доцкан у вече вратио, девојка му рече да Ану Аркадијевну боли глава и да је молила да не иде к њој. 1 У толпко горе за њу. 19*