Дело

АНА КАРЕЊИНА 293 Сад је било свеједно: ићи или не ићи у Воздвиженско, добити или не добити развод од мужа — све је било непотребно. Потребно је било једно — казнити га. Кад је насула себи обичну дозу опијума п помислила, да треба само испити цело стакленце па да се умре, њој се то учини тако лако и просто, да је опет почела с насладом мислити о томе, како ће се он мучити, кајати и љубити њену успомену, кад већ буде доцкан. Она је лежала у постељи с отвореним очима, гледајући при светлости једне већ догореле свеће у лепљени карниз таванице и на сенку од заклона, која заузимаше један део њезин, и јасно је замишљала, шта ће он осећати кад ње не буде и кад она постане за њега само једна успомена. „Како сам јој могао рећи ове сурове речи?“ говориће он. „Како сам могао изаћи из собе, не казавши јој ништа? Али сад ње већ нема. Она је на свагда отишла од нас. Она је тамо...“ Одједном се сенка од заклона залелуја, обузе цео карниз, целу таваницу, друге сенке с друге стране појурпше јој у сусрет; у магновењу сенке одлетеше, али одмах затим новом брзином наиђоше, занихаше се, слише се, и све поста тамно. „Смрт!“ помисли она. И њу обузе такав ужас, да дуго није могла дрхтавим рукама да нађе жижицу п да запали другу свећу, у место оне која је догорела п угасила се. „Не, све, све — само да се живи! Та ја га волим. Та он воли мене! То је било и проћи ће“, говорила је она, осећајући да јој сузе радости повратка у живот теку низ образе. И да би се спасла од свога страха, она тужно пође к њему у кабинет. Он је сиавао у кабипету чврстим сном. Она му приђе и осветливши озго његово лице, дуго је гледала у њега. Сад, кад је спавао, она га је тако волела, да није могла задржати сузе нежности; али она је знала да, кад би се пробудио, он би погледао у њу хладним, свесним своје правичности погледом, и да би пре него што му рекне о својој љубави, морала да му докаже како је био крив пред њом. Не разбудивши га, она се врати у своју собу иј после другог пријема опијума, заспа пред само јутро тешким, непотпуннм сном, за све време којега не престајаше да себе осећа. Изјутра је опет спопаде и разбуди страшни кошмар, који се неколико пута у њеним сновима понављаше још до везе с Вронским. Старац с разбарушеном брадом нешто је радио, нагнувши се над гвожђем, и уз то говорио бесмислене фран-