Дело

Б Е Л Е Ш К Е 315 „Струне вечите чежње“, „У часу попоћи“, „Дах вечери“ и „Стара прпча“. Испред свпју ових песама је, као еекп предговор у стпху, песма „Моја лпра“. У тој песмп је као нека песникова пзјава о чему п како мисли певатп. Изјава његова није баш јасна, али чпталац ппак, кад добро промисли прочптавшп ову песму, може дознати шта песник хоће. Он се прво пита шта да пева, п са тим пптањем обраћа се некпма, а коме — ми не можемо погодитп. Тима „некпма“ он каже: „Заслуге ранпје, што су вам биле, бесмртније су лпре поцрпиле“. II онда пх пита „Где су вам дела уместо снова? — Камо? Што је понос за наше дане? Само неколико већпх галама II једна гомила сва уштркљана". Стога он неће да велича продане душе, да каља лпру и да јој кида жице, нптп ће да пева „народне трзавпце". Он то неће, већ хоће да велича „дела љубави“ падодаје: „нека је моја Лира мртву славп“. Он хоће, сем тога да бројп „нискости нашпх дана — Да с’ види слога злобом отрована“. И најзад чпсто као да прети: „Певаћу смело, нека дрхти Лпра! „Јецаћу докле је снаге у мени; „0, да-л ће ме чутп ови камени!...“ IIII онда збиља вастаје певање п јецање, и то певање п то јецање његово некако је необично. Нама се чпни да песник без разлога пева и без разлога јеца, те је то певање и јецање стога необпчно. Да ли то све чују онп „камени“, не знамо; али да ће се они, који чују, скаменпти, то је впше него сигурно. Скамениће се прво од чуда: откуда овоме песнику толпка одлучност и смелост да ове своје песме штампа. Да говорпмо озбиљно. Ниједна од песама у овој књизи нпје песма нп по облику ни по садржпни. Оне су само на поглед песме зато што су у стпховпма, који су, како је неко негд& написао, „написани један испод другога и имају на крају слик“. Ти су стихови врло рђави и не могу се нпкако читати, ако се читају као стиховп а не као проза. А ако се читају као проза, онда им недостаје стил. Читалац је на великој муци. Има песама које се могу, без икакве промене, читати као нроза, и то као проза неких наших дневних листова. Овде ћемо исиисати једну и иначе занимљиву строфу из исто тако занимљиве песме „Ћифтпзам“, и то не у облику стихове, већ у облику прозе, ua ће се лепо впдети каквп су ови стихови. — „...Н ако је измеђ’ светлости и њег’ антагонизам ; ћпфте ће још за дуго тријумфовати. Време наслађује гадан, преображен ћпфтпзам: — он ће с’ гордим господарем човечанства звати“. Песник треба, на првом месту, да пева са осећањем (или да пева осећања, или да има осећања, плп... како још хоћете!). На жалост, ми овде не могосмо наћи ни једне песме у којој има песничког осећања. Песнпк истпна то желп п напреже се да то постигне, али му је сва мука узалуд. Он може само да уобразп. У иесми „Слепп песнпк“ он узвику.је: „Силно дрхте жице лпре моје“, а оне се п не помичу, као да их нпко и не дира, јер песнпк не уме из њпх да изазове мелодичан звук. Он се за тај посао нпје родио. Прави песнпк своја осећања везује за неку опет песнпчку мпсао, мпсао нову, орпгпналну. Овај песник нема никаких мисли. Он не уме да изабере о чему ће да пева, јер не уме да се одвојп од општега. Он хоћедајепатриота, алије као патриота врло, врло обичае; а ни најмање у његовим патриотским песмама нема песнпчке топлпне нити снаге. Његове песме не уздижу патриотизам, већ, напротив,