Дело

316 Д Е Л 0 чине га смешним и досаднпм. У низу песама „То су они..он се обраћа некима, који су посталп себични, неваљалци, који су напустили своје идеале. И то су такве песме да ће сваки читалац, чим ове песме прочита, помислити даје све то песнпк само уобразио. Он обећава у напред споменутој песми „Моја лира“ да ће певати „дела љубави", коју ће његова лира славити као мртву. И доиста он има доста љубавних песама, али су оне — ваљда зато што певају о мртвој љубави све мртве или обамрле. Понеки пут му дође на ум лепа песничка мисао, али је он својим стиховиуа просто премлати. Узмите н. пр. песму „Европи“. Том је песмом хтео песник да каже Европи отприлике оно што п Јакшић, али је то казао преко сваке мере неспретно. Да напоменемо да у овој песми има један сатрвен стих Јакшићев из песме „Падајте, браћо!“ Јакшић је рекао „За пропаст нашу свет ће да зна“, а Крстић: „Кад нас нестане, смрт нашу свет знаће“. — Тако је исто својим рђавим стиховима упропастио врло лепу песничку мисао у песми „Беда“ (стр. 37.), а тако и песме „Пад Картагпне" (стр. 40.) и „На путу“ (стр. 42.). — Понегде почне песму прилично лепо, али је одмах накаради. Тако у песми „Јагње моје“ пева: „£расно си мп, јагње моје, Не знам шта те таком чини? Ђаволасти поглед ока, Покрет. ол' дуги перчини“. Прва три стиха и боже помози, али овај четвртн просто загрди! Оне даље не треба mi читати. Укратко речено, ово ни по чему нису песме, већ преко сваке мере невешто ковани стихово. 0 њима, можда, није требало оволико нп говорити. Али ово наипсасмо највпше стога што нам се чини да њихов творац о њима има особито мишљење. Он им даје врло звучан назив „Звуци живота“, и ако нема нигде никаких звукова, сем ако не мисли на оне што парају ухо. Због тога што их, ваљда, тако много цени, он није жалио новаца да их штампа и то у доста лепом издању. Разуме се да лепе песме не могу бити јевтине, стога их он и цени динар и по. Све то показује да ппсац цени своје песме, те га је требало спасаватп ове заблуде. Стога смо ово и написали. Још ћемо му пријатељски препоручити да се остави овога посла, па нека гледа онај од кога живи. Књиге Матице Српсне. — „Матица Српска“ завела је обичај да, као своја издања, штампа пригодне говоре о покојним својим члановима у свечаниЖ седницама Књижевног Одељења. Сада су штампана три така говора: „У спомен и славу д-ру Стевану Павловпћу, члану књижевног одељења“, говорио члан д-р Ђорђе Дера на дан св. Саве 1910. („Књиге Матице Српске“, број 35). — „У спомен и славу Мити Јоспћу, члану књпжевног одељења", говорио члан Аркадије Варађанин на дан св. Саве 1910 („Књ. М. Срп.“ бр. 38). — „У спомен и славу Мити Нешковићу, члану књижевног одељења“, говорио члан Аркадије Варађанин на дан св. Саве 1910. („Књ. М. Срп.“ бр. 39). — У овим се говорима ораторски износи биографија, рад и заслуге покојника. Онп су пригодни и подешени више да у публике изазову поштовање према покојнику, зато у њима не треба тражити потпуности и објективностп. Један мађарски превод песама наших песника. — У „Бранкову Колу“ (бр. 32) читамо да је мађарскп песник Стеван Саси превео на мађарекп uo