Дело

ЈЕДНЕ ЈЕСЕЊСКЕ НОЋИ... Опојно мирише покошена трава, Шуме кукурузи; Месец хладним сјајем реку обасјава, И дремају лузи. Од некуд је ветрић доносио собом Мирис грожђа зрела, Док сам ја полако корачао с тобом Изван мирног села. Девојче у цвету тад већ била ниси... Крв у теби врела Жегла те је као огањ врући, — ти си Жудела и хтела. Твоји обли уди, миш’це развијене И два црна ока с зеницом широком. И једре ти груди, к’о у зреле жене, Све дисаше страшћу, страшном и дубоком. II тад, к’о т? јесен румена и штедра Што плодове нуди, Ти си ме привила на набрекла недра Сломљена од жуди... Зајечар, 1910. Милутин Јовановић.