Дело

НА ИВИЦИ МРАКА То сунце добро, што нада мном блиста, Још хумка тешка заклонила није, Нада мном нема белега нн крста, Нити ко за мном топле сузе лије, Ал’ ипак сад је мени тако добро, Ko на дну гроба. Мир је око мене. Бола и cpehe хармонију слутим, И гасим своје наде и спомене. Мрак је, мрак свугде блажен око мене. Ивицом мрака, слично светлој црти. Назирем светлост... То је освит вере И мога Бога — величанство смрти. Ив. М. Милићеви*