Дело

„ПРИЈАТЕЉУ, ЖЕНА ТЕ ВАРА...“ (Прича о глупом човеку и паметеој жени, или прича о глупости писца који пише приче о женама а још ни појма нема о томе шта је у истини жена.) — свршетак * Има момената кад стицај околности ставља човека све пред сама изненађења. Тако нешто у овој прилици било је и са мном. У моју скромну радњу, после врло кратког времена од овог догађаја, уђе један врло виђен београдски човек. За мене је то било изненађење, јер он никад дотле није био у мојој радњи, нити се у опште са мном ближе знао. — Извините, али ја бих имао са вама неколико речи насамо — рече ми он. Ја га уведох у канцеларију и понудих му столицу коју он не прими. По свему његовом изгледу познао сам да није никакав послени интерес у питању. — Немам довољно времена и само сам свратио к вама на неколико минута — рече он. Онда ме на један дискретан начин, уверавајући ме на часну реч да ће све задржати у најстрожој дискрецији, поче испитивати о догаћају у кући мога пријатеља. Ја се у први мах устезах да у опште о томе говорим, али му, на његова даЈва наваљивања, ипак нешто рекох, нешто кратко и површно. — То је за мене све мало — као љутито рече он. — А за мене је и одвише — приметих ја. II на томе се разпђосмо. После тога дође други, који се убрајао у врло јаке пријатеље мога пријатеља, па ме и он стави на муке. Али како је