Дело

„ПРИЈАТЕЉУ, ЖЕНА ТЕ ВАРА. . Зб а не видим те ни на имање да идеш... Ти као да си ми нешто смућен ?! Он дубоко уздахну и тужно заклима главом. — Мпслио сам да тога ради нарочпто дођем к теби на саветовање, али још никако да се одлучим на то; п баш ти хвала што си сам о томе повео разговор — рече он расејано. — Нечега заиста има по среди... Треба бити до краја кавалер, али ја више то не могу да поднесем. — Па у чему је ствар?... Да није пробуђена љубав према жени? Он ме прекорно погледа. — Да те последње речи нису изишле из твојих уста, ја бих их песницом вратио натраг! — Па, лепо, онда у чему је ствар?! II пријатељ ми наприча читаву причу о томе како га при.јатељи његове тазбине, које он сматра и за своје пријатеље посведневно узнемиравају предлозима да се лично објасни са женом, пре него што једна или друга страна приступи бракоразводној парници, уверавајући га притом да његова бивша жена не мисли више ни жива ни мртва бити његовом женом. — Па ту нема ничега ружног — приметих ја. — Али ја то не могу!... На првом месту, ја више не могу ни да је видим, ни да јој глас чујем!... Ја бих се од тога смртно поболео. — Ако ме сматраш за пријатеља, учини то. У осталом, после оноликог кавалерства, које ја себи још не могу довољно да објасним, ово би било незнатно... Ако си човек, учини, и остани до краја човек! Он се замисли, и дуго је мислио. — Па, добро — рече он — да учиним, али само под једним условом: да то буде у твоме присуству. — То је сасвим незгодно. Незгодно за тебе, незгодно за њу, а најнезгодније за мене. — Друкчије нећу! — би његов одлучан одговор. Онда се ја замислих, и мислио сам се дуго. — Добро — рекох — ако госпођа пристане на то, у шта ја јако сумњам, онда ћу, теби за љубав, поднетп и ту жртву. II на томе остасмо, којом приликом он не пропусти да ми изјави своју најдубљу п најтоплију благодарност. II да га, тоз *