Дело

„ПРИЈАТЕЉУ, ЖЕНА ТЕ ВАРА. . .“ 37 — Госпођо, ми смо дошли — рече прнјатељ хладно. — Хвала вам — једва-чујно прозборише њена мала и бледа уста. Пријатељ се сухо искашља и заузе један чудан став, став, у коме га бар ја никад нисам видео. — Желели сте објашњења са мном — поче мој пријатељ достојанствено — и ако томе нема никаква смисла, а ви најбоље знате зашто, па ипак

— Молим вас! — пресече му реч госпођа гласом који смо најмање могли очекивати. — Молим вас, да се одмах разумемо! Јесам то желела и налазим да томе има пуно смисла... Господпне, на првом месту да знате: ни милости ни опроштаја не тражим од вас, нити ми то треба, и да имате царску круну на глави, ја више ваша жена не бих била! Ми смо при растанку на свагда, и зато хоћу да се објаснпмо... Нека цео свет пружи прст на мене као на неваљалицу, биће ми свеједно. Али ви један не смете остати у заблуди и са светом поделити ту гадну иакост према мени! Ја то нисам заслужила. Ја сам с вама залогај и постељу делила. Мој живот је био неразлучан од вашег... — и притом приметно уздрхта. — Станнте! — плану мој пријатељ, да сам се ја у томе тренутку више поплашио од њега, него кад је оног кобног дана врата изваљивао. — То је комедија! Ви сте заборавили ужасан призор у коме сте престали бити мојом женом! — Не, господине, немојте се жеститп — упаде му у реч госпођа доста хладно и прибрано. — У томе баш и јесте све! — Притом се сва стресе и, гушећи се, настави: — Погрешила јесам, признајем. Сваки има своје слабе моменте, паија, слаба жена, али сте ви ипак у тешкој заблуди... Признајем, све је било, али оно, што по Богу и закону ирипада само мужу, то не, и за то се још нико није родио! — Тоје лаж! — Чисто рикну мој пријатељ, не обзирући се ни најмање на то што смо у туђој кући, у коју смо беспрпмерно-хладно примљени. — То је најдрскија лаж на свету! понови пријатељ истим гласом, при чему стисну песнице и лупну ногом. — Нека je лаж и за вас, као што ће бити и за цео свет — једва-чујно и испрекидано рече госпођа — али ми је Бог сведок да је то цела истина...