Дело

38 Д Е Л 0 После тих невероватних и страшних речи, госпођа се поведе у страну и, изнемогла, клону на фотељу, притиште мараму на очи и бризну у детињп плач. Мени се у томе тренутку учини да сам у позоришту, и несвесно се почех обзирати око себе. Погледах пријатеља: блед као смрт, помодреле усне му се отварају, али му гласа не чујем. — Страшна сит.уација! — рекох ја гласно, ни сам не знаjjhn зашто сам то рекао. — Па што ми то одмах ниси рекла?! — промуца пријатељ очајно и пође к њој, али она намах скочи и заустави га на пристојном одстојању. — Идите! Међу нама је на свагда свршено! Што сам пмала да вам кажем, казала сам вам, и сад ми је на души лако. Ја сам за вас и ви сте за мене умрли! — рече она таквим гласом, каквим се само смртне пресуде саопштавају. Онда се окрете мени и лако се поклони. — Збогом, господине, и велика вам хвала на љубазности! — рече ми, после чега смерним корацима једне калуђерице оде у споредну собу и за собом тихо притвори врата. Ми се згледасмо у чуду. Ја више пријатеља нисам познавао, а да ли је он мене могао разазнати, то нисам знао. Шта је све даље било, тога се никако не могу да опоменем, тек се само сећам ово неколико наших речи при растанку пред његовом кућом: — Ја јој верујем и жалим је, али, на жалост, помоћи нема. Човек, истина, живп за себе, али живи у свету... Пријатељу, добро васпитање, то је најјачи штит од сваког искушења! рекао је он гласом савршено несрећног човека. — Дисциплина воље — рекох ја гласом покајника — то је најјача дисциплина на свету... * II од то доба ја пријатеља внше не видех, нити реч проговорих с њим. Ко шта ради, ја само мислим о томе. Жао ми прпјатеља, жао ми његове бивше жене, жао ми њихове куће. II све те три жалости скупа учинише да о своме пријатељском поступку добијем најчудноватије мишљење. И почех прекоревата сам себе.