Дело

416 Д Е Л 0 страшћа (Мустај кадија), као вера војинствена и патрицијска (Скендер-ага, Селим везир), или вера грубости и необузданости (сват Турчин, Беглер-бег), или вера части (паша Шувајлија), или вера истине и права (мула Хасан). Чак и верски рационализам — највећа реткост у свету мусулманском — није од Његоша остао незапажен и неспоменут. Куриозума ради и ради потврде тога, да је наш песник одлично познавао све нијансе исламске вере, наводимо овде тај једини пример турског верског рационализма. У „Шћепану Малом“ Турци воде разговор о чамотињи душевној. На питање, шта је лек овој чамотињн, одговара турски свештеник, мула Хасан: „прави разум с бистрима очима, „које ствари овога свијета „чисто виде, а не кроз копрену“. Караман паша: „Мусафа ми рад бих био знати „за вас, те сте наши књижевници, „јел’ на срцу ка’ на језик вама: „вјерујете л’ томе што зборите, „али само дубару бацате, „да бјешите безумну фукару? Мула Хасан: „Та нијесмо ни ми од челика, „јер искрица најмања опржи: ,,ал’ са собом уредбу чинимо, „лијечимо себе и остале, „а без тога што би инсан био?"1 Реч је о молитви. 1 Као противник ових рационалистичких погледа истиче се ортодоксалац иман Хусеин. Као лек против трпије (чамотиње) он наглашује уЈедно читање свих молитава, без прескакања, и пажљиво следовање „свештеноме покличу муезина", или још другчије речено: „Чисти авдес и чисто клањање „од тога су најпречи лекови". На ово ће Караман паша: „С мулом ми се памет мало згађа, „али с тобом не може ни.сако".