Дело

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 417 Мула Хасан: „Молитве су нужде сачиниле; „а да земљу зле нужде не гњече, „не би небо имало досаде, „робиња му не би земља била“. Наравно, кад би мула овај свој волтеријанизам свугде тако слободно исповедао, он не би могао остати као мула међу правоверним. Но мула Хасан зна себе и у томе да „лечп“. Пред Караман-пашом, чије срце блнже стоји његовом рационализму него ли коранској ортодоксији имана Хусеина, он збори оно, што он у стварп верује, а пред беглер-бегом и кади-аскјером оно, што као правоверни треба да верује; у следећој мулиној фрази Волтер не би извесно ничега свога нашао: „кавур клети не вјерује, „да је куран с неба пао“. Као да он верује! Но тек тако говори за то што беглербег и кади-аскјер као и сам „девлет“ у Стамболу верује да је коран с неба пао. Оштра нротивност овоме изузетном верском рационализму јесте верски традпционализам, који с ватреном ревношћу држи и брани наслеђене верске обпчаје. Један од представника овога правца, Мехмет паша, гледа у промени старих „адета* и измени неких хигијенских коранских прописа пропаст мусулманства. Горко се јада он своме једномишљенику, иману Хусеину, који је и сам за „нали с неба куран“, а против вина и крметине и сваког концесирања ђаурскпм обичајима. М е х м е т п а ш а: „Премучни су настали адети, „мучна ће се прикучит’ времена. „кавурит' се, ал’ у Шам бјежати, „а ближе се турковати неће! „ка ће моћи у уске чакшире „клањат’ Турци али турковати? „На шпику нам сабља не помаже, „јошт кад крмад у Стамбол задрече, „тек зачују ово правп Турци, „нека санџак и шериф уграбе, „па омичу пут светијех мјестах." Дело, књ. 56. 27