Дело

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 419 шокушао. Трациција хришћанска не мање је волуминозна и не мање жилава него традиција мухамеданска. Бадњаци и јаја и пости, — то се пе сме изоставити, „за остало како вам је драго!“ Наравно, то троје не чини све, што се тражи, но и самим тим се довојбно опредељује оно, што један верујући не сме у очима народа занемарити и нзоставити; један верујући, на име, не сме занемарити традиционалне верске обичаје и не сме изоставпти уважење верских символа. Батрпћ не вели потурчењацима, да они морају на пр. веровати у Бога тропчнога; њему би било свеједно, делили они (вративши се у хришћанство) то веровање или не, но ни у ком случају не би му било свеједно, крстили се они или не. Крст је символ верски; крстити се „у име оца и сина и духа светог“ значи веровати у троичнога Бога, но ипак крстити се није исто што и веровати. Вера је нешто унутрашње и невидљиво, док је крст један њен спољашњи и видљиви израз, као што су то и сви други верски символи и обичаји. Но символи и обичаји су често само наслеђени израз ненаслеђеног верског убеђења. Символи и обичаји могу да се одржавају и предају и без унутрашњег убеђења, као што ово унутрашње убеђење може да постоји, а да га човек не изражава нп символима ни обичајима. Велика маса народна тражи оно, што се да оценити и контролисати, тражи појаву, израз, символ вере, не полажући много на непројављено унутрашње убеђење, које је доступно само носиоцу истога. Његош није потцењивао традиционални символизам верски, но га је више са сажаљењем посматрао као вечно неуспели нокушај људи, да изразе оно, што верују. Са катедрале св. Петра у Риму обраћа се песник Богу речима: Ради човјек све што радит’ може, да угоди теби, вишњи Боже! С облацима свете куле веже, У кулама чисти тамјан жеже Хоће име твоје да изрече, што чуствује, то хоће да рече. Но то, што човек о Богу хоће да рече, далеко је од јасноће и потпуности; у своме говору о Богу човек „дјетињским нарјечијем јеца“. У Његоша је вазда био жив осећај духовне надмоћи над 27*