Дело

432 Д Е Л 0 — Ах, којешта! Доји дете, па јој нешто не иде како треба, ја сам јој саветовала... Врло јој је мило. Сад ће доћи, — неспретно, не умејући да говори неистину, говораше Доли. Ето и ње. Сазнавши даје Ана дошла, Кити не хтеде да излази, али је Доли убеди. Прибравши снагу, Кити нзађе и црвенећи приђе јој и пружи руку. — Врло ми је мило, — рече она дрхтавим гласом. Китинку збуни она борба, која настаде у њој између непријатељства према овој рђавој женској и жеље да буде снисходљива према њој; али чим спази лепо симпатично лице Анино, све непријатељство одмах ишчезе. — Ја се не бих зачудила кад се ви не бисте ни хтели срести са мном. На све сам навикла. Ви сте били болесни? Да^ променили сте се, — рече Ана. Кити осећаше да Ана неиријатељски гледа на њу. Она објасни то непријатељство незгодним положајем, у коме се осећаше сада пред њом Ана, њена пређашња заштитница, и дође јој жао. Оне поразговараше о болести, о детету, о Стиви, али Ану очевидно ништа не интересоваше. — Свратила сам да се онростим с тобом, — рече она устајући. — Кад путујете? Али Ана се, не одговарајући, опет обрати Катинки. — Да, врло ми је мило што сам вас видела, — рече она с осмејком. — Толико сам слушала о вама са свих страна, чак и од вашег мужа. Он је био код мене и веома ми се допао, — очевидно с рђавом намером додаде она. — Где је он? v — Отишао је у село, — црвенећи, рече Кити. — Поздравите га од мене, неизоставно поздравите. — Неизоставно! — наивно понови Кити, са саучешћем гледајуђи јој у очи. — Дакле, збогом, Доли! — И пољубивши Дарију и руковавши се с Китинком, Ана журно изађе. — Све онаква иста и онако исто примамљива. Врло је лепа! — рече Кити, оставши сама са сестром. — Али има не* што жалосно у њој. Ужасно жалосно! — Не, нешто је у њо.ј данас особито, — рече Доли. Кад сам је испраћала у предсобљу, учини ми се да хоће да плаче.