Дело

<)2 Д Е Л 0 Спаситеља. Он је средсредна тачка, из које се покрет зрачи лево и десно, напред и натраг. Покрет колосалних димензија доводи у равнотежу мирна архитектура и позађа са стубовима сиве боје која хармонпра са сивом бојом меса и пбд који са својим коцкама изгледа као тканпна. У средини позађа отвара се изглед на беле куће и плаво небо, а десно се појављује дворница, какве сликаху венецијански сликари. Венеција је узета за позорницу догађаја, а и боје су донекле венецијанске. Греко је као и Венецијанци сликао темпера, па је онда превлачио масним бојама. Тајна његове технике лежи у томе, што је он умео да се користи обема методама. Погреб графа Оргаса (у цркви S. Toine у Толеду) окончава низ Грековнх разних слика. Доле сама сцена погреба, горе на облацима Христос, Марија, мартири и анђели. Оба светитеља тако нежно држе и спуштају доле витешкога графа у потпуној ратној опреми његовој. Уз пркос своје ратне опреме он не лежи на њпховим рукама укочено, већ тако нежно, као дете. Рекао би човек, да није мртав, већ да је заспао. Веома је фино подешено, те ова главна група доле не лежи управо испод главне групе горе, већ је нешто улево помакнута. Слика долази у ред оних визионарних слика, какве су у уметности Барока нарочито биле омпљене. Као визија човека, који се налази у делиријуму или у заносу једнога спиритистичкога сна, изгледа слика, на којој је насликан Филип II, који у сну видп Чистилиште, Рај и Пакао (налази се у Ескоријалу). Грекове религиозне слике носе скоро увек карактер сличних визија. Кад слика Крштење Исусово (у Праду у Мадриду), онда видимо како се изнад дирљивога акта Крштења доле отвара горе небо са Богом-Оцем, окруженим стотинама анђелчпћа. То је^ Богојављење, какво је распаљена фантазија једнога Грка могла себи створити. Таква би била и слика Св. Маврикија (у Ескоријалу), коју неки нрокламују за најлепшу слику, што је до данас човечија рука начинила. И ту имамо једну сцену на земљи и једну на небу. Легенда, која је овде илустрована, није сасвим јасна. Видимо једну групу људи полуобнажених као код Луке Сињорели и код Микеланђела. Ту једна снажна фигура широких цлећа, подбочена левом руком, окренувши леђа гледаоцпма, разговара са св. Маврикијем, а између њих стоји један дечко, чија се функција састоји у држању једнога пространога шлема. Лпчности ове главне групе понављају се