Дело

94 Д Е Л 0 ступао мишљење, да је боја нешто најважније у слици. На то му је скренута пажња на Микеланђела. Ну Греко одговори: „Микеланђело је био изврстан човек, ну о сликарству није имао ни иојма“. Кад се узме у обзир горостасна величина, која избија на видик у свеколикој уметности Микеланђеловој, онда изгледа настран суд једнога сићушнога Грка као да Микеланђело није ништа знао из сликарства. Можда је због овога и постала легенда о умној поремећености Грековој. Ну неки мисле, да се Греко својом сликом св. Маврикија изједначио са Микеланђелом и удостојио се да стане поред њега, Слику је за Ескоријал био поручио Филип Н. Како је на њој Греко утрошио огромну количину ултрамарина, то је слика Филипа веома скупо стала. Веле, да је у усамљеној дворници манастира у Ескоријалу на једноме неутралном зиду и без икаква оквира слична једној кантати, коју иева тисућа певача и која се у тихој ноћи при месечини пење пут неба. У облику елппсе компонована је и његова велика слика Распећа (у Праду). Ако повежемо једном линијом главе свих фигура, које су овде насликане, добијамо приближно правилну елипсу. Осовињу ове елипсе чини крст, на коме Христос виси распет. Ова се осовина поклапа са левом ивицом натписне таблице, која је овде изузетно и веома оштроумно у десно помакнута, те њена средина Hiije подешена према средини главе Распетога, даље се поклапа са средњом линијом Христова тела и сасвнм доле са руком Марије Магдалене. Она пада тачно у средину слике. Попречна греда крста тангира горе ову елипсу у тачци, у којој је осовина пресеца. Ако се шаке распетога Христа вежу линијама са главама Марије и Јована, добијају се две уздужне тапгетне: Тешко ]е рећи, да ли је Греко свесно Tiuiao за оваквом математичком композицијом или је ту несвесно следовао само своме осећању. Етипса је била његов омиљен мотив. Упознали смо је већ код слике св. Маврикија. Она је мање више јасна и у његовој слици Крштења Исусова, као и у слици Васкрса, где необично јако привлачи пажњу фигура сасвим доле са мачем у руци, представљена у најсмелијем скраћењу, какво се даје замислити. Композиције ове врсте данашњим мајсторима или су сасвим непознате или су нарочито срачуњене. Све фигуре су утонуле у ноћ. Изгледа као да се изнад свега застире црпи вео, који фигурама одузима сваку материјалну подлогу и чини их фигурама једнога спа. Цела слика је потопљена