Дело

120 Д Е Л 0 То је монструм, а не човек! — узвикнућете. Заиста, ништа друго до монструм, кад ми ништа више не би о њему знали до то. Но гле, тај монструм није могао да гледа мермерну групу „Л а о к о н“, пред којом су се образовани људи са свих страна света купили и остајали по читаве часове; и гле, он није могао допустити, да се у отровну „П с е ћ у П е ћ и н у“ код Иеапоља баци псето ради експеримента, — једно задовољство, које ниједан енглески турист није себи ускраћивао — ; и гле, колико је нежности показао тај монструм у своме великом спеву према слабим и незаштићенпм жпвотињама, према јаребицама („утекле су вама да утеку, а нијесу, да их покољете“) и кукавпцама („не ваља се бити кукавица“); и гле, он продаје свој орден с прсију. добивен од моћног ћесара, да би могао платити купљено жнто за свој народ; и гле, гле најзад, тај монструозни човек „давао је често своју последњу кошуљу сиромаху.*41 И још, сви странци који су имали прилику, да познаду владику, на Цетињу или у иностранству, описују га као човека необичног благородства, питомости и добродушности. У свакоме друштву, где се појављивао, Његош је очаравао присутне својом духовитошћу, својом сјајном речитошћу и широким хуманим погледима. Но, наравно, нико од тих очараних странаца, као и нико у Црној Гори, није могао да продре у дубину усамљене душе песникове. Нико није могао ни слутпти, да сеудубини душе благородног витеза скрива таква страшна теорија о освети правде, о непоштедној истрази неправде. Сви су пре могли судити по његовом љубазном оихођењу с људима у приватном животу, да је он проповедник опраштања и непротпвљења злу, него ли проповедник неумитне правде; сви су могли судити, да је он пре поклоник цара Ивана дурака него војводе Обилића. Људи су остајали поражени његовом красном и племенитом спољашњошћу и његовом оштроумношћу; но иза ове завесе њима је остајала недоступна песникова душевна „светиња над светињама“; не за то, што се Његош друкчији показивао, него што је у ствари бно; апсолутно не, он је у истини био хуман и племенит и високо образован човек (будући познат са свом знатнијом савременом литературом на три језика и, тако исто, са свом класичном литера туром); но за то, што је његова вера о Богу, о свету и човеку, била такве врсте, да се до ње није могао лако свак успети. 11 Ib. 193.