Дело

А Н А К А Р Е Њ II Н А 133 „Зашто се све ово ради?“ мишљаше он. „Зашто ја стојпм овде и терам их да раде? Рашта се оии старају да преда мном покажу своју усрднст? Рашта се бакће ова старица Матрјона, моја иознанпца? (Ја сам је лечио кад је за време ножара пала на њу таванска греда)“, мншљаше он, гледајућн у мршаву жену, која, мичући грабуљама жито, с напрезањем гажаше црио-оиаљенпм босим ногама но неравном, оштром гумпу. „Онда је оздравила; али ако не данас-сутра, кроз десет година закопаће је, и ништа неће остати ни од ње, нн од ове каћиперке у црвеној убрадачи, која са тако вештим, пежннм покретом нздваја класје из пљеве. И њу ће законати, и овога шарца, врло скоро“, мишљаше он, гледајући у трбушастог коња, који често дисаше кроз раширене ноздрве и прелажаше ио нагпутом точку што се креташе испод њега. „И њу ће закопати, закопаће и Фјодора уметача, са његовом кудравом пуном пљеве брадом и процепљеном на белом рамену кошуљом. А он дрешн снопове, и нешто командује, и виче на жене, и брзим покретом поправља кајпш на главном точку. И што је главно, пе само њих, него ће п мене закопати, п ништа неће остати. Нашто?“ Он је мислио ово и у исто време гледао у часовник, да впди колико ће оврћн за сат. То му је иотребно било да зна, те да им према томе одреди носао за дан. „Скоро ће већ сат, а тек су трећи стог иочелп“, помисли Љовин, ириђе уметачу и, надвикујући хуктање машине, рече му да ређе пушта. — По много мећеш, Фјодоре! Видиш да се заптпва, стога и не иде. Равњај! Поцрнели од прионуле за ознојено лице прашине Фјодор одговори му нешто. али је и даље радио онако како Љовин нпје хтео. Пришавши бубњу, Љовин уклони Фјодора и поче сам пуштати снопове. Тако је радио до сељачког ручка, до кога већ беше мало остало, а затим изиђе из риге заједно с уметачем Фјодором и упустп се с њим у разговор, ставшн крај акуратно зденутог на гумну жутог пласта ножњевене ражи, остављене за семе. Уметач је био из једног далеког села, у коме је Љовин раније давао земљу у наполицу. Сад је она била издата једном локућару под закуп.