Дело

134 Д Е Л 0 Љовнн се упусти с Фјодором у разговор о тој земљи и упита га, да ли би идуће године узео земљу Платон, један богат и добар мужик из тога села. — Скупо је, Константине Дмитријевичу, Платон неће имати рачуна, —одговори мужик, вадећи класје испод ознојеног пазуха. — Па како Кирилов има рачуна? — Зар Мићуха (тако нрезриво назва мужик покућара) да нема рачуна? Тај ће да притисне, па да извуче своје. Он не жали хришћанина. А чича Фоканич (тако је он звао старца Платона) није кожодер. Он неком у зајам, неком и поклони, тек впдиш приход подбаци. И он је такође човек. — Па зашто да поклања? — Па тако — има разних људи; неки човек живи само за себе, рецимо Мићуха; тај гледа само свој талаћ да набије, а Фоканич је правичан старац. Он и за душу живи. Бога се сећа. — Како се сећа Бога? Како за душу живи? — готово узвикну Љовин. — Зна се како, по правди, по Божјој вољи. Има разних људи. Ето, рецимо, ви такође нећете да увредите човека... — Да, да, збогом! — проговори Љовин, гушећи се од узбуђења, и окренувши се, узе своју иалицу и брзо пође кући. На речи мужикове о томе, да Фоканич живи за душу, по правди и вољи Божјој, нејасне али значајне мисли читавом гомилом избшие однекуд и, устремивши се једном циљу, стадоше се вртети по његовој глави, засењујући га својом светлошћу. XII Љовин је ишао дугим корацима по друму, ослушкујући не толико своје мисли (он их још није могао разабрати), колико душевно стање, које никад раније није осећао. Речп, које изговори мужик, произведоше у његовој души дејство електричне варнице, која одједном преобрази и споји уједно читав рој раштрканих, немоћних оделитих мисли, које никад не ирестајаху да га занимају. Ове мисли, пеприметно за њега самог, занимале су га и онда кад је говорио о давању земље под закуп. Он осећаше у својој души нешто ново, и с насладом додириваше то ново, не знајући још, шта је то. „Не живети само за себе, него и за Бога. За каквог Бога? И може ли се штогод бесмисленије рећи од онога, што је он