Дело

АНА К А Р £ Њ II Н А 139 ли деца, коју мати грди за њнхове несташлуке, осећам да ми се моји детињски нокушајн ситог беса не урачуеавају.“ „Да, оно што ја знам, ја знам не разумом, него ми је то дато, откривено ми је, и ја то знам срцем, вером у оно главно што исповеда црква.“ „Црква? Црква!“ ноновн Љовин, нреврну се на другу страну и, наликтивши се, стаде гледати у даљпну на стадо, које с ону страну силажаше к рецн. „Али могу ли ја веровати у све што псноведа црква?“ мпшљаше он, кушајући себе и измишљајућп све оно што је могло нарушити његов садањи мир. Он се нарочпто ноче сећати оних учења цркве, која су му највише изгледала чудновата и која га највише саблажњаваху. „Створење? А чим сам ја објашњавао постојање? Постојањем? Ничим? — Ћаво п грех. А чнм ја објашњавам зло?.. Искунитељ?...“ „Али ја ништа, ништа не знам и не могу знати, осим оно што ми је заједно са свима речено.“ II сад му се чињаше, да није било нн једнога веровања црквеног, које би нарушавало оно што је главно, веру у Бога, у добро, као једини задатак човеков. Под свако веровање цркве могло је битп подметнуто веровање у службу правди место потреби. II свако не само да нпје нарушавало ово, него је било неопходно, да бн се извршнло оно главно чудо, које се стално на земљи јавља, а које се састоји у томе, да је могућно свакоме, заједно са милијунима најразноврснијих људи, мудраца и будала, деце и стараца — са свима. с мужиком, с Љвовим, с Китинком, с просјацима и царевпма, разумевати несумњиво једно исто и стварати онај живот душе. за који једино вреди живети и који једино ми ценимо. Лежећи на леђима, он је сад гледао у високо, ведро небо. „Зар ја не знам да је ово — бесконачно пространство, а не округао свод? Но ма како ја жмирио и наирезао свој впд, ја не могу да га не видим округла и огранпчена, и, без обзира на своје знање о бесконачном пространству, ја сам несумњиво у праву, кад видпм чврст плаветни свод, више сам у праву. него кад се напрежем да вндим даље од њега “ Љовин ирестаде већ да мисли н само као да ослушкнвашетајанствене гласове, који се радосно и забрннуто о нечему разговараху међу собом.