Дело

140 Д Е Л 0 „Је ли могућно да је то вера?“ помисли он, бојећи се да верује својој срећи. „Боже мој, благодарим Тп! — проговори он, гутајући јецања и бришући обема рукама сузе, које му напунише очи. XIV Љовин гледаше напред и впдео је стадо, затим спази кочије, са упрегнутим Вранцем, и кочијаша, који прпђе стаду и говораше нешто с чобанином; затим чу, већ у близини својој, звук точкова и фркање ситога коња; али он беше тако обузет својим мислима, да није ни помишљао о томе, зашто кочијаш иде к њему. Он се сети тога тек онда кад га кочијаш, прншавши му већ сасвим близу, зовну. — Послала ме госнођа. Дош’о вам је братац и још некакав господин. Љовин седе у кочије и узе дизгине. Као пробуђен из сна, Љовин се дуго нијемогао прибрати. Он погледаше у сита коња, кога беше пробила пена између бутова и по врату где га додириваху дизгини, погледаше у Ивана кочијаша, који сеђаше поред њега, и сећаше се како је очекивао брата, како је жена вероватно узнемирена његовим дугим осуством, старајући се да погоди, ко је тај гост што је дошао с братом. И брата, и жену, и непознатога госта замишљао је он сад друкчије, него пре. Изгледаше хму, да ће сад односи према свима људима бити већ други. „Са братом сад неће бити оне отуђености, која је увек била између нас, — препирака неће бити; с Китинком свађе никад неће бити; према госту, ма ко он био, бићу љубазан н добар; са слугама, с Иваном — све ће бити друго“. Задржавајући на затегнутим дизгинама доброга коња, којн фркаше од нестрпљења и тражаше хода, Љовин се обазираше и тражаше повод да отпочне разговор с Иваном, који не знађаше шта да ради са својим доконнм рукама и непрестано притискиваше своју разлепршану кошуљу. Он хтеде да му каже да није требало тако впсоко затегнути каитљику, али то бп лпчило на прекор, а он је хтео љубазан разговор. Друго пак ништа впје му падало на ум. — Држите десно, ударићете у пањ, — рече кочијаш, поправљајући Љовина и вукући за дизгпн.