Дело

142 Д Е Л 0 — Па шта ти радиш? — рече Сергије Иванович, изостајућп од других и равњајући се с братом. — Ништа особито. Као и увек, занимам се газдинством. — одговори Љовпн. — А ти, колико ћеш се бавити? Одавно re очекујемо. — До две недеље. Врло много посла имам у Москви. Код ових речи браћа се сретоше погледима, и Љовин, без обзира на свагдашњу, особито сада силну, жељу да буде у пријатељским и простим односима с братом, осети да му је незгодно гледати у њега. Он обори очи и не знађаше шта да каже. Претресајући у памети све предмете разговора, који би моглн бити прпјатни Сергију Ивановичу и одвратити му пажњу од разговора о српско-турском рату и словенском питању, о коме он наговештаваше помињући послове у Москви, Љовин поведе реч о књизи Сергија Ивановнча. — Је ли изашла рецензија о твојој књизи? — упита он. Сергије Пванович осмехну се на ту намерност питања. — Нико се тим не занима, а ја још мање, — рече он. Пазпте, Дарија Александровна, биће кише, — додаде он, показујући штитом на беле облачиће, који се појавише изнад јасикових врхова. II доста је било ових неколико речи, на да се онај не непријатељски но хладан однос, који је Љовин тако хтео да избегне, опет установп између браће. Љовин приђе Катавасову. — Како сте добро урадили што сте се наканили да дођете, — рече м.у он. — Одавно сам се снрамао. Сад ћемо да се наразговарамо. Јесте ли прочитали Сиенсера? — Не, нисам дочео, — рече Љовин. У осталом, сад ми није нотребан. — Како то? Интересантно. Зашто? — Управо, ја сам се коначно убедио да решење оних пптања, која ме заннмају, нећу наћи код њега и њему сличних. Сад... Али сиокојан и весео израз лица Катавасовљева одједном га иоразн, и њему тако би жао свога расположења, које он очевидно ноквари овнм разговором, да се одмах, сетившн се своје намере, заустави. — У осталом, говорнћемо доцније, — додаде он. — Akq