Дело

150 Д Е Л 0 којп је изразио своју мисао у предању о нозивању Варјага: „Управљајте и владајте нашом земљом. Ми радосно обећавамо потпуну покорност. Сав рад, сва понижења, све жртве ми примамо на себе; али ми не судимо и не решавамо“. А сад се народ, по речима Сергија Ивановича, одриче тога права, купљеног по тако велику цену. Он је хтео још да каже: кад је друштвено мишљење непогрешни судија, онда зашто револуција и комуна пису тако исто законите, као и покрет у корист Словена? Али све су то биле мисли, које ништа нису могле решити. Једно се несумњиво могло видети, а то је — да је препирка тога момента дражила Сергија Ивановича, и, према томе, свако даље преппрање било би рђаво. Љовин ућута и скрену гостима пажњу на то, да се облаци скупљају и да је боље ићи кући. XVII Кнез и Сергије Иванович седоше у кочије и одоше, а остало друштво, убрзавши кораке, пешице пође кући. Али облак, час белећи се, час црнећи се, тако брзо наилажаше, да је требало још више убрзати кораке, па да се стигне кући пре кише. Ниски и црни као дим с чађом облаци, који иђаху пред њим, с необичном брзином јурили су по небу. До кућеје још остало око двеста корака, кад се већ подиже олујина и сваког секунда могаше се очекивати пљусак. Деца са уплашеном и радосном циком трчаху напред. Дарија Александровна, једва борећи се са својим сукњама, које јој се обавише око ногу, већ није ишла него трчала, не губећи децу из вида. Мушкарци, придржавајући шешире, пустише велике кораке. Они беху већ код самог улаза, кад крупна капља удари и разби се о крај гвозденог жлеба. Деца, а за њима и одрасли, са веселим жагором утрчаше под заштиту крова. — Катарина Александровна? — упита Љовин Агафију Михајловну, коју срете у предсобљу са шаловима и марамама. — Ми смо мислили да је с вама, — рече она. — А Митица? — У шуми, мора бити, и дадиља је с њима. Љовин шчепа шалове и потрча у Колок. За ово кратко време облак већ беше толико наишао својом средином на сунце, да је настало мрачно као за време помрачења. Ветар упорно заустављаше Љовина и кидајући лишће и цвеће