Дело

А II А КАРЕЊННА 151 лнпово, ружно и чудновато открпвајућп бело грање брезово, савијаше све у једну страну: багрење, цвеће, чичак, траву н врхове дрвећа. Девојке, које рађаху у врту, с вриском протрчаше н сакрнше се под кров од зграде за млађе. Бела завеса плахе кише већ беше захватила целу далеку шуму и половнну оближњег поља и брзо се прнмицаше Колку. Блага од кише, која се разбијаше у ситне капље, осећала се у чистом ваздуху. Ногнувшн главу и борећи се с ветром, који му истрзаше из руку мараме, Љовпн је већ прилазио Колку и већ је видео да се нешто беласа иза грма, кад одједном све плану, букну цела земља и као над самом главом пуче свод небесни. Отворпвши засенуте очи, Љовин пре свега спази кроз густу завесу кише, која га раздвајаше сад од Колка, зелен врх нознатог му храста у срединк шуме, који чудновато беше изменио свој положај. „Је ли могућно да га расцепи?" једва стиже да помисли Љовин, кад врх од храста, убрзавајући све више и више кретање, сакри се за друго дрвеће, и он чу хуку и ломњаву великог дрвета, које паде на друго дрвеће. Светлост муње, тресак грома и осећање тренутно обузетог хладноћом тела, слише се у један општи утисак ужаса. — Боже мој! Боже мој! Само не на њих! — проговори он. И ма да он одмах помисли, како је бесмислена његова молба, да их не убије храст, који је сад већ пао, он је ипак понови, знајући да ништа боље од ове бесмислене молитве ннје у стању да уради. Дотрчавши до онога места, где су онн обично бивалп, он их не нађе тамо. Они беху на другом крају шуме, под старом липом, н дозиваху га. Две фигуре у хаљинама затворене боје (пре су биле отворене) стајаху, нагнувши се над нечим. То беху Кити н дадиља. Киша је већ престајала и почело се расветљавати, кад Љовин дотрча до њих. Дадиљине доње хаљине беху суве, али Китинка беше сва скроз покисла, да се хаљине припијаху уз њу. Ма да већ кише није било, оне су једнако стајале у оном истом положају, у који су стале кад је непогода почела. Обе стајаху под зеленим штнтом, нагнувши се над колпцима. — Јесте ли живи и читави? Хвала Богу! — проговори он, шљапајући по неусахнулој води охвашеном ципелом и прнтрчавајући им. Румено и мокро Китинкино лице беше окренуто њему и