Дело

152 Д Е Л 0 плашљиво се осмејкиваше испод шешира, који беше променио своју форму. — Како те није срамота! Ја не разумем како можеш бити тако непажљива! — с једом нападе он на жену. — Бога ми, ја нисам крива. Тек што смо хтеле да пођемо, а он нас задржа... Требало га је пресвући. Тек што смо... поче се Кити извињавати. Митица је бно читав, сув и непрестано је спавао. — Е, хвала Богу! Не знам ни шта говорим! Покупише мокре пелене; дадиља извади дете и понесе га. Љовин иђаше поред жене и кришом од дадиље стезаше јој руку У знак кајања за своју љутњу. XVIII Целога дана, Љовин је, у најразличнијим разговорима, у којима као да само спољном страном ума узимаше учешћа, без обзира на разочараност у промену која је требала да се изврши у њему, непрестано с радошћу осећао пуноћу свога срца. После кише беше сувише влажно за шетњу; осим тога и мрки облаци никако не силажаху с хоризонта, и час овде, час онде прола* жаху, грмећи и црнећи се по крајевима неба. Цело друштво провело је остатак дана код куће. Препирка се више није заподевала, већ су, сви били после ручка у најлепшем расположењу духа. Катавасов је спочетка забављао даме својим оригиналним шалама, које су се увек тако допадале прп првом познанству са њим, али затим, изазван од Сергија Ивановича, испричао је врло занимљива своја оиажања о разлици карактера и шта више физиономија женке и мужјака собних мува, и о њиховом животу. Сергије Иванович такође беше весео, и за време чаја, изазван од брата, изложи свој поглед на будућност источног питања тако просто и лепо, да га сви са заносом слушаху. Само Кити не могаше да га саслушадо краја, — позваше је да купа Митицу. Кроз неколико минута по одласку Китинкином позваше и Љовина у дечију собу. Оставивши свој чај и жалећи такође што прекида овај занимљиви разговор, а у исто време и узнемирен што га зову, јер се то дешавало само у важним случајима, Љовин пође у дечију собу.