Дело

КРОЗ ВЕКОВЕ Прођоше векови чезнућа и наде, II низ мирних дана лагано је тек’б Кроз умор стараца и храбрости младе, А ја сам те воло, жудео и чекб. Низале се тужне јесени без цвета, Суморна пролећа губила се меко У зимама белнм, јер не беше лета, А ја сам те волб, жудео и чекб. У нећима дугим звездама те крио, ЈБубио ти усне месечевим зраком, И кб нежна мати тепао ти тио Милујући цвећем, сутоном и мраком. Столећа су нрошла чезнућа и наде, А ја сам тужио. Са ветром сам плако, С тицама ти певб зором серенаде, Беснио са буром и умирб тако. Данас ја сам хладан, згаснуо од чежње, II не могу више. Дођи, дивна жено, Поврати ми живот, пробуди мн тежње И све што је твојом сликом однесено. Скри ме сво.јом косом од злата и свиле II лице ми нокри пољупцима врелим, Ту на белом недру своје жељне виле Причаћу ти како патим, сањам, желим. А у сјају ока пуног чудних боја Поврати мп младост, надања и снове, II све жеље прошле, сва чезнућа моја Што сам ти их слао кроз мртве векове. Божидар Пурић.

+0+ 12*