Дело

М А Ј К А Покисао као миш јездио сам уз Црвенице покрај Ибра, заобилазећи покривене луговима и пашњацима Међуводе. Крупна ме киша беше сустигла на путу, те се бејах згрчио на опружену коњу, који паметно шљепкаше по блату, заобилазећи баре и рупчаге, ваљда осећајући да сам му се, овако озебао и придављен, потпуно предао. По обичају не освртах се да саслушам безбројне меденице и звона што се овуда свакога дана разлежу. Не помишљах ни на песме чобанске, нити очекивах да ме стигне поворка жетвара да с њом весело у село униђем. Вођице бејах пустио, па се рукама подупро о колена, и гледах пред собом, да ми што лакше прође још ово мало пута до куће. Поље каљаво, све под водом, време тмурно, тешка предвечерња влага засипала непрозрачан видик као да је дубока јесен, а не средина топлога лета. Хоће ти се да|1што пре издереш одавде, као да се бојиш да ти све ово не продре у душу, у снагу, тим више што и Ибар хучи не онако весело као на ведрини, но некако отмуло, с прекидима, па још каткад јекне и отегне као до срца уцвељена тужбарица. Унаоколо никога. Пред вечеје. Свако је потрчао кући да после велике кише среди стоку и осуши мале чобане, ако се јутрос нису сетили да понесу своје кратке кабанице. Пусто и језиво. Згодан тренутак само за арнаутскога хајдука да зарана нреброди Ибар и одмери превоје преко којих може безбрижно провести јарам гломазних волова. Или... или — за нечастивога. Леио да изађе из неке пећине тамо негде у Планском Кршу н упутп се овуда покрај Међувода, оњуши бродове, пресретне неку нокислу снашу нлашљиву или којега простака што не зна где је Мптровица, на да их узме на своје ђаволско сито и награди страховиту маскару овде по луговима и пенушавим бр-