Дело

М А Ј К А 181 шгцама. Да сувишни пут покаже овому свету како се он баш ни мало не боји духовних диздара колашинских... Кад ми ово дође на ум, ја задрхтах од нрохладе. Ваљада под утицајем овакога камавога декорума, одмах падовезах сећатн се свих занимљивих пустоловина нашега Јеремнје Кривога што их је класично имао с ђаволом овде но Међуводама, и о којима је умео још заноснпје нричати и уверавати да су истините као што је он гурав и накривљен. Чак се осмехнух што и мој крај има занимљивих фабула о најблагодариијем типу светске књижевности. Колашинскому поносу мојему бејаше врло пријатно, чак и на овом влажном времену, што је овако важна особа умешана у безбројна нричања нашега Пањка Рудога, који, по свој нрилици, узалуд ишчекује својега барда... Почех сањиво да тонем у те мисли, да папрежем очи н угледам сури Берим и Плапскн Крш, постојбине наших вила, хала, кусих и нечастивих. Пођох, некако слатко, да се спуштам у онај чаробни свет и погледе на њега што ми беху својина онда, кад сам овуда као дете трчкарао да подберем туђ орах пли украдем лубепицу, дајбуди и из своје баште. Овако занесена коњ ме пронесе мимо Криви Орах, иза којега је обично капетан, како га Јеремија Крнвп називље, колашинске ђаволске чете чекао наше уморне сељаке. Окренух се и не знам како, тек пожелех, и то врло жудно, да се и менн јави, да ме гађне каменом или бусеном, да ме мало уплашн. да ме врати у раније неповратно доба моје. Но баш у тај мах мој коњ штрецну, начуљи уши и фркну као да на путу спази вука или медведа. Однекуд из даљине, као нз неке провалије, као испод земље одлегну потмуо глас, задрхта заједно с ибровом хуком и шљепну о обалу. Задовољно се осмехнух помислившп да је сова, на џарнух коња наиред, готов да му и јаче покажем остругу бакрачлијну, ако буде и он веровао у Јеремнјине приче и пустоловине. Али глас опет затрубн као болни јек, само још јаче н некако ближе. Збуњено и зачуђено погнах. Учини ми се да кога не даве. Кад изиђох на врх Црвеница, где се од Ибра одваја велика отока, чух поново да та придављена јека долази нснод обале. Брзо обиђох закуку и угнах коња у воду. Загледах и запањих се. Низ отоку газијаше врло лагано, застајкиваше, обзираше се као да нешто тражи, узвикиваше нешто нејасно и мумлаше неко женско чељаде. Обема рукама беше подигла кошуљу и