Дело

МЕЂУНАРОДНО-ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ДУНАВА — СВРШЕТАК 2. Свршетак. — Према чл. 15 уговора о Париском Миру слобода пловидбе има важити како за Дунав, тако и за „његова ушћа“: крајња тачка дунавског ушћа чини дакле у исто време и крајњу тачку интернационалног Дунава. А да би се потнуно отклонила могућност евентуалних снорова у овом погледу, дошао је пловидбени акт од 1865, са изменама од 1881, а нарочито анекс од 1870 који су отклонили сваку сумњу у овом погледу, јер се у чл. 12 поменутог анекса каже: да се домен Е. Д. Комисије простире од Исакче до ушћа, обухватајући сулински рукавац са три наутичке миље. Према овоме обухвата дакле интернационални ток Дунава цело ушће са три наутичке миље прибрежнога, т. ј. овде би се могло лепше казатп приречнога мора. Редакција уговора од 1815 год. била је у овом погледу много мање прецизна, и дала је повода једном спору, којн је трајао пуних 15 година. У чл. 109 тога уговора каже се: да ће иловидба на дотичним рекама битн слободна од места где су пловне па до ушћа (jusqu’a son embouchure), — израз којн је иозајмљен из ранијих уговора и који дотле није давао новода никаквим компликацпјама. Ускоро после 1815 године далаје Холандија овоме изразу једно дотле непознато тумачење, за које је Wurm у својим писмима казао: „да ће се тешко у једном целом столећу роднти један једини човек, који би, мислећи целог века само о томе, дошао на такву мисао“. Холандија је на име тврдила да изрази ,,jusqu’a la mer (место а son embouchure) није идентичан са