Дело

194 Д Е Л 0 беног акта, који је каботажу био резервисао за прибрежне државе. II поред свих ових факата, који и сувише јасно доказују основаност оне бојазни коју је имао лорд Clancarty, наше је мишљење: да је тумачење, које ]е дато чл. 109 Бечког Уговора од 1915 у години 1819 и 1857/8, нетачно. Према чл. 109 пловидба је слободна за лађе с в и х д рж а в а, и прот.умачити чл. 109 у томе смислу, да се искључе све неприбрежне државе, значи уметнути после речи с в и х у загради реч прибрежннх, — један уметак који нема за задатак да ближе определи једну мисао, а умеци у заградама могу имати само тај задатак — већ да измени једном исказану мисао. Овакав пак уметак може учинити само онај, који је и правио уговор — у овом случају силе потписннце Бечкога Конгреса — а никако не само једна од тих сила, па ма која то била. За уговор од 1856 године ово искључење неприбрежних држава имало би још мање смпсла. Уговор од 1856 год. нотписало је 7 држава, од којих су свега две прибрежне. Било би дакле веома чудновато да једно нптање, које има да произведе правна дејства само за две државе, не реше те две државе саме. већ да га реше још 5 другпх држава, закојеје то питање нотиуно индиферентно. Наше је дакле мишљење: да слободна нловпдба прокламована 1815 год. у опште а 1856 год. за Дунав ни у ком случају не може значити слободу пловидбе само за ирибрежне државе (Турску и А. Угарску) већ у најмању руку и за све силе нотписнице уговора. Друго је пак питање: да ли ће ова слобода пловпдбе важпти само за силе нотписнице уговора, или и за све државе, другим речима: да ли би смисао реченпце „нловидба је слободна за лађе свих држава“ била измењена, ако би се после речи „свих“ додала реч „сила потписница“; или би тај додатак бпо само ближе опредељење претходних речи? Одговор на ово пптање зависи од тога, какав ће се карактер придати одредбама уговора од 1815 односно 1856 год. Ми смо имале раније прилнке, да се о овоме изјаснимо, с тога ће се овде само рекапитулпрати закључак до кога се тамо дошло.