Дело

МЕЂУНАРОДНО-ПРАВНИ ПОЛОЖА.Ј ДУНАВА 197 принцип усвојио уговор од 1815 у погледу на каботажу? Из нротокола седнпца које су претходиле закључењу уговора од 1815 год. (седница од 30 марта) види се, да је циљ сила потписннца био: да се отклове сукоби између појединих нрибрежнпх држава, а не да се неприбрежне државе изједпаче у правпма пловидбе са нрибрежним државама. Прибрежне државе могу се дакле, тврдио је Хибнер, по уговору од 1815 год. ставити у повољнији положај од ненрибрежних, и ово је нарочпто случај код каботаже, т. ј. задржавање ове само првима. 2. У пловидбеном акту за Рајну од 1815 и у иловидбеним актима за Лабу и Везер од 1819 п 1821 резервнсана је каботажа само прибрежним државама. Сва три ова иловидбена акта базирају се на прпнцинима генералног акта од 1815 године; и до сада ниједна сила није тврдила, да они стоје са њиме у колизији. Остављајући моментано на страну питање: које је од ова два гледишта правилније — овде he се учинити две-три замерке наведеним аргументима. Пл. 16 уговора о Париском Миру не може се навести у прилог гледишта опозиције акту од 1857, јер тај члан говорп искључиво о иловндби у дунавском ушћу. Под.једнак третман, који се тамо предвиђа за лађе свих држава, односи се на право пловпдбе у ушћу; што се тиче пловидбе у речном току до ушћа, о њој чл. 16 у опште и не говори. Уговор између Аустрије и италијанских државица од 1849, као и пловидбени акти за Рајну, Лабу и Везер од 1815 resp. 1919 и 1821 године, не могу се навести у ирилог ни једног ни другог гледишта. Истина је да они имају да аплицирају на један специјалан случај опште принципе уговора од 1815 год.; али, да би се човек могао на њих као аутентнчан доказ позвати, потребно је претходно доказати : 1) да се та апликација строго кретала у оквиру обележеном у том уговору; и 2) да је уговор од 1815 имао намеру да то нитање прецизно регулише; јер је творац уговора могао оставити у том погледу иотпуно одрешене руке сауговорачима, т. ј. могао је сматрати да је ово један детаљ, чије алтернативно решење ниуколико пе мења основнн принцип. Најзад, што се тнче првог Хпбнеровог аргумента, има се нагласитп, да он почива на једном нетачно престављеном факту. Из протокола седница које су претходиле закључењу уговора од 1815 године излази: 1) да је прускн носланик Хумболт заступао гледиште које је пзнео Хибнер 1858; 2) да су све остале