Дело

200 Д Е Л 0 свака прибрежна за се (уговор између Аустрије и Баварске од 1851 и Виртемберга 1855). Реглман који је 1888 год. према пројекту Бнгелхартовом и Мартенсовом израдио Институт за Међународно Право резервисао је малу каботажу прибрежним државама, док је велика каботажа дата свима. С. — Реглмани о пловидби. Речна полиција. Такее. Појму слободне пловидбе ни у колико се не противи прописивање правилника о пловидби. Ови правилници обухватају: услов за давање патената лађама и капетанима лађа; правила за улажење и излажење из делте; правила којих се имају лађе придржавати при сретању, за време магле и буре, при пловндби ноћу и т. д.; правила за укотвавање и пристајање уз обалу; најзад правила о лоцовима, каботажи, реморкажи и т. д. Често се пак поред овога у тим правилницима налазе и прописи о речно.ј полицији и карантинима. Ради једнообразности у иловидби, а и поради тога, да се овим нравилницима не би окрњила слобода пловидбе стипулиране у уговорима, — основни уговори прописују: да главне одредбе у тим правилницима прописују све прибрежне државе у споразуму, тако да се нојединим прибрежним државама оставља само слобода у извршивању тих правилника. У овом погледу пловидба на Дунаву налази се у једном изузетном положају. Према уговору од 1856 год. прописује правилник о пловидби на ушћу до Исакче Е. Д. Комисија, дакле неједан орган прибрежних држава, већ један колективан орган свих сила нотписница уговора. Према томе правилнику, који је 1865 год. усвојен, пловидба на именованом току Дунава изузета је потпуно испод територијалне властп прибрежних држава, и стоји под влашћу Е. Д. Комисије, односно једног инспектора и капетана сулинског, који су такође потпуно независни од терпторијалне власти Турске. За остали ток реке требало је, према чл. 17 уговора од 1856 год. да изради нравилник једна комисија састављена од делегата прибрежних држава. Но овај 1857 год. израђенп правилник, као што је изнето у историјском делу, није био усвојен.