Дело

210 Д Е Л 0 И силном руком хоће да ме свеже, Да погнем главу, да се лудо морим; Ја опет ноћас узнемирен тонем У мисли које прете да ме сломе Познатом причом о удесу зломе, Ја опет тужим и немоћно клонем. 0, где су ноћи које негда бише Велике, светле и без очајања, Препуне снаге, воље, поуздања Зар никад неће вратити се више? Због чега суза моје око мути У овом часу, међ четири зида? За чиме срце тако страсно рида? Куд би ми душа? Шта ли сада слути? Ја ништа не знам. Докле поноћ бије И стиже песма прве хладне кише, А ветар пишти час јако час тише, Беснећи вртом који нустош крије; Ја ћутим, гледам, не знам шта бих хтео, А врела суза моје око мути И дршће душа, колеба се, слути: То понире оиет један њезин део. Момчило Милошевић.