Дело

260 Д Е Л 0 стира Хилендара, помоћу свога брата, Мехмед паше Соколовића, великог везира, обновља пећску патријаршију и постаје сам' патријарх. Обновљена пећска патријаршија распрострла је своју власт скоро на цео српски народ, од Искра и Родопа до Јадранског мора и од Демир Капије до Будима. Тада је српски народ, ако не политички, а оно барем духовно, био готово уједињен. Ово духовно јединство народно ноказало је своју снагу и моћ у оним честИхМ устанцима нашега народа. Цариградској патријаршији није ишло у рачун обнављање пећске патријаршије и гледала је сваком приликом да јој поштогод натруни. За ово су јој се давале згодне прилике, јер је цариградска патријаршија Порти увек престављала српске патријархе за главне пострекаче оних многих устанака српскога народа у II полов. 16. и кроз цео 17. и 18. век. Порта је то прихваћала и најзад је на предлог цариградског патријарха, године 1776 укинула пећску патријаршију а српске епископије нотчинила Цариградској Цркви. Годину дана после овога, 1767. год., укинута је и охридска архијепископија, јер је, и ако се то сматрало као грчка црква, већи део њеног паства био српски. Тако је године 1767 била у Европској Турској само једна православна црква и то цариградска, више грчка но васељенска. Од укинућа пећске иатријаршије и охридске архијепископије настао је деморал у православној цркви на нашем нолуострву. Цариградски су патријарси ностављали за епископе оне људе, који су могли више да плате, а овакви епископи посвећивали су за свештенике људе, који су опет њима више плаћали. На овај су начин подрумџије и измећари појединих митроиолита долазили за свештенике и калуђере а доцније и за митрополите (нпр. Леонтије београд. митрополит био је своме претходнику Методију покућар).1 Српски народ, коме је још једино остала вера и православље са успоменом на стару славу и величину и своју патријаршију, није никако трпео Грке за своје црквене поглавице, ]ер у њима вере није имао, и знао је, да су му они непријатељи. Како су Срби осећали према Грцима владикама тако су исто и Бугари, а највише су и једни и други мрзили грчку службу, коју су грчке владике свуда уводиле. Такво је стање трајало до почетка 19. века, када су се почеле стварати самосталне и 1 Ст. Новаковић, Балк. питања, стр. 434.