Дело

272 Д Е Л 0 за државне послове, већ је дао Влади могућност и да без Скупштине доноси и буџете и законе и да је распусти кад хоће. Либерална Влада је држала да једна Скупштина, која није неопходна, која своја решења није у стању Влади да натури одрицајући јој буџет, неће бити политички фактор са толико политпчког утицаја и са толико опозиционе снаге какве је она доцније у пракси била седамдесетих и осамдесетих година. Колики је преокрет 1869 учињен у историји Народне Скупштине види се најбоље из држања Скуиштине према администрацији. Од 1869 Скупштина постаје врло оштар критичар наше администрацпје, ударајући и на чиновнике и на министре. Дотадање незадовољство са влашћу, изражавано страшљиво од појединаца, добилојеједан јаван облик и свечан начин, начин који је у оно време имао врло великог утицаја. После Устава од 1869 незадовољство с влашћу показује се у Скупштини чак и према највишим представницима власти, према министрима. Приликом прве оптужбе министара по Уставу од 1869 види се једно велико уверење код посланика о дејству права Скупштинске оптужбе. II доцније, после искуства о неефикасности система министарске одговорности, онаквог какав установљава Устав од 1869 п Закон о Министарској Одговорности од 1870, народси посланици кроз седамдесете године често рачунају са скупштинским правом оптужбе министара, тако да је постало правило, да скупштинска већина одмах по наду једне Владе у чијем раду налази да пма незаконитости, подноси предлог оптужбе министара из прошлог кабинета. Скупштина је јако била запнтересована и позитпвнпм законодавством о министарској одговорности, дискутовала о њему, и подносила предлоге да се одредбе из Устава и Закона о Министарској Одговорности измене, па чак и формалне предлоге Закона о Министарској Одговорности. Поред ове енергије у нападању на министре п овог интересовања за законодавство о министарској одговорности, интересантно је да је само о једном предлогу одговорности једнога министра у Скупштини дискутовано, а да ни о једном предлогу о пзмени законскнх одредаба није речено ни речи. Све се ово не може објаснити владочевим утнцајем на осујећење миннстарских оптужаба и тврђењем да се одредбе о министарској одговорности пе могу, без промене Устава, заменити другима. Једини видљиви узрок овом заборављању на нредлоге оптужбе и на измену закона могао би се наћи у постепеном опадању анимозности према