Дело

298 Д Е Л 0 беспрекидно други изглед. Нема ту ни трага од оне „академске“ лепоте, хладне и безизразне, која је доскора била у моди, лепоте, која изгледа однегована у простору без ваздуха и без светлости. Изгледа, да од Донатела па до данас није било одсуднијега противника ове „академске“ лепоте, него што је то Мештровић. Роден учини први корак својим човеком са разбијеним носом. Пред Краљевићем Марком, Срђом 3 л о п о г л е ђ о м, М и л о ш е м 0 б и л и ћ е м човеку се и нехотице намеће успомена на оне гласовите статуе Цукона, пророка Јеремије, Никола да Уцано, које у XV веку створи велики мајстор из ренесансе Донатело. Идући за многостраношћу физиономије, они дођоше на идеју, да Ружно уведу у уметност и да физионохмији позајме максимум драматичне снаге. Није тешко погодити шта је Мештровића руководило да Срђи Злопоглеђи даде ону ужасну главу, какву би још само Лука Сињорели дао својим демонима у циклусу свога Страшнога Суда у Орвиету. Обиље живота, сабрано у цртама овога лица, подстаче уметника, да ову главу сазда. Ту нема ничега, што се ионавља, ниједне линије, ниједне равни; ту нема ниједнога места, које би остало празно или ненаглашено. То је лице једнога живога бића пуно покрета у току линија и површина, у измени светлости и сенке. Ове- заталасане површпне различно велике и различно наглашене уједначене су и доведене у равнотежу и оно чисто субјективно, што ово лице доводи у покрет, кристалише се ненадмашном вештином из ових црта и из ових површина. Нешто инфернално прелива се у цртама овога лица. Утисак горостаснога и надчовечански снажнога производи глава Краљевића Марка. Удубљења на образима и на челу у дубокој сенци истичу контуре кошчатога лица и снажне лобање колосалних димензија. Очи натмурено гледају из сенке снажне чеоне кости. То је српски Хераклес, чије се гвоздене мишице титрају са свима тешкоћама, што му стају на пут; чијој дивовској снази није дорастао никакав отпор. Па онда Милош Обилић, који се у бојноме окршају и ратној вреви потпуно заборавља и сличан бури коси све на шта у своме журноме ходу наилази. Његово би се лице могло датп једној необузданој природној стихији, која пред собом све руши и обара, а иза себе оставља само пустош.