Дело

306 Д Е Л 0 нашао с а м о ту једну погрешку код Г. Скерлића и да сам њу назвао скандалозном. Међутим није тако. Ја сам казао да Г. Скерлић „прави управо скандалозне погрешке и у немачком“, а као доказ за то навео сам, међу осталим, и ове примере: „Versuche moralische (!) Gedanken iiber die Werke der Natur;“ „херцхерцогиње“; „Копитар, који je био, како вели Др. М. Мурко ein echter (!!) Kind der Romantik...“ Г. Мурко мора да не зна баш најбоље немачки кад је могао овако нешто написати! — Ето због таких ствари сам ја казао да Г. Скерлић прави „скандалозне погрешке и у немачком језику". 5. Г. Скерлић никако не може да схвати зашто сам ја казао, да темишварски сабор „баш према његовим погледима о положају Срба у Угарској и о односу његову према Бечу и према Мађарима, није баш много знаменит.“ Г. Скерлић пише: „На знаменитом Темишварском Сабору, Срби, који су постали чинилац у монархији, око којих су се отимали Немци и Мађари, гласно и одлучносу постављали свој е захтеве.“ Нека Г. Скерлић прочита у М. Грбића Карловачком Владичанству (III, 92—161) оно што је тамо на основу докумената казано о темишварском сабору, па ће видети да је његова „главна задаћа“ била: „да Сабор што прије пште посебну српску војводовину и посебну придворну власт у Бечу, па да се тиј ем сузбиј у Мађари на својој Дијети, не би л и по пу стили од својијех, какосууБечу цијенили, претјеранијех захтјевања.“ 6. Ја сам рекао да су наивне реченице Г. Скерлића: „Већ у првој половини XVII века у границама круновине Св. Стевана налази се приличан број српскога становништва"; „Већ у првим годинама XVIII века, међу Србима се јавља један имућан трговачки и занатлијски сталеж“; „Одмах после сеобе има предузимљивих и имућних српских трговаца у местима Горње Угарске.“ Не знајући зашто сам ја казао да је све ово наивно, Г. Скерлић узвикује са сумњивом духовитошћу: „Ја тражим скривен смисао ових дубоких примедаба, и никако не видим шта је Г. Станојевић хтео рећи.“ Ствар је врло проста. У мојим речима нема наравно никаквог дубоког смисла, али у овим речима Г. Скерлић има врло много плитког незнања. Ја мислим да је заиста наивно (у најмању руку) причати како „већ“ у првој половини XVII века има „приличан број“ Срба, у Угарској кад се зна, или бар треба да се зна, да је Срба у Угарској било далеко пре тога времена и да их је било врло