Дело

334 Д Е Л О по чијем је угледу средња школа и уређена, може се очекивати ресултат повољан за немачки језик. Са старањем око рационалног уређења школе паралелно иду мере за отклањање других технпчких и админпстративних недостатака. Тако је сваки владин председник овлашћен да у своме округу оснује котогако. Тиме ће нестати једнога зла, концентровања наставе у Токију, кији је „ученичка кошница" вишеноиједан други град: у њему је не мање од сто тисућа ученика и ученица. Контрола над овом ученпчком војском и њеним вођама била је до сада потпуно немогућна. Министарство просвете нема моћп према већ постављеним директорима, који често нису стручњаци, већ за своје звање имају да захвале протекцији. И наставници иду сами својим путем; нема нпједнога, тачно одређеног наставног плана. За све то ваља сада из основа порадити, пзвести строг надзор и дисцпплину, цео механизам преуредити према заједничким законима. Последња статистика од 1907 године показу.је, да у Јапану има 27269 народних школа са 116070 наставника, 279 средњих школа са 5305 наставника и 114 женских школа са 1751 наставником. Од наставника народних школа 114 добијају као месечну плату мање од 5 јена (нешто више од 13 дин.); више од 50 јена (нешто впше од 130 дин.) имају само 116. Разуме се, да се код овако бедних плата и не сме много очекивати од наставника. Како су недавно плате свих чиновника п официра побољшање са 25 од сто, сад ће се то учинити и са платама народних учитеља. Сагласно са тежњом владином, да школе одговарају захтевима модернога живота, ради се и на етичкој реформи школа, како би се младежи дао нов дух, више јасностп и поузданости воље, задовољства срца и сталностп расположења. Ово ће се радитп на три начина. Најпре западњачке демократске идеје истискују феудализам. Јасно је, да у држави са демократским уставом, чији основни закон јесте слобода и самосталност индивидуе, не може се одржати васпитни систем, коме је највише догма безусловна потчпњеност монархиској свемоћности, коме личност није ништа а државна задаћа све. С тога морално упућпвање ученика не оснива се више као пре једнострано на неговању лојалности, већ се све више п више даја маха и слободњачким идејама о праву самоопредељења и мушком поносу пред владалачкпм престолима. На другом месту васпитање се одвраћа од конфучијевог утилитаризма и тежи племенитијој, алтруистичкој душевној културп. Напослетку тежи се новом оријентовању наспрам хришћанскога погледа на свет. Ово се може најбоље видети, ако се упореде две јапанске оцене васпитне вредности хришћанства п његовог значаја на јапанску културу. Пређашњи председник царскога университета у Токију, д-р барон Като овако је још пре три године ппсао: „Узимање једнога личног бога ненаучно је. Ако се Бог изједначи са природним законом, као што често чине новији богослови, поколебава се вршење религије. А хришћани обично уче о једном личном Богу. Ако ова вера донесе своје логичке последице, доћи ће у непомирљив сукоб са нашим уставом, јер једно биће ставља изнад нашега цара“. А насупрот овоме угледни црофесор Велике Школе у Киоту, д-р Сакуношин Мотода мисли: „Ако проблем посматрамо изближе, видимо, да Јапанци не оскудевају у религиозној марљивости. Простране масе су верни и марљиви будисти, само се за предводничке класе може