Дело

338 Д Е Л 0 Судба ми, можда, вечна је патња. Па страх ме да ми у цветне дане И сан у гробу не узнемире Те моје песме ненспеване. * * * (М. Лохвицка) Да је моја cpeha орб у слободи, Ја бих, док под плављем крстари и броди, Лук затегла стрелом, да је звучну хити, И — жив или мртав — мој би мор’о бити Да је моја cpeha цветак из планине, Ја бих, кад би раст’о где и дрски гине, Доспела до њега без икаква страха, Узбрала и пила сласт његова даха. Да је моја cpeha онај прстен скупи, Што у песак речни као у гроб ступи, Ја бих, ко русаљка, нашла стан му тајни, На мојој би руци заблистао сјајни. Да је моја cpeha у твом срцу самом, Бих га и дан и ноћ жегла тајним пламом, Да се мени само недељено свије, Да за мене стрепи, да за мене бије. * * * (А. Л е н ц е в и fc) УУ ноћи нам другар пао: За живот му неста моћи... Спустише му труп у земљу Те злокобне, страшне ноћи.