Дело

340 Д Е Л 0 Секу шуму... Да ли што прошуме рано, Што природу буди и у зору води? ТТТто је бујним лишћем зар певала смело 0 сунцу, о срећи, и о њој — слободи? Секу шуму. .. Ал’ ће земља семе скрити l Године ће проћи, моћ живота даће Да порасту брезе ко зелене стене, Да поново шуме над гробницом браће. 3 А ПОСЛОМ (Л. И. Андрусон) Точкови се врте, лупају машине, А чункови лете кроз основе своје, Очи вазда прате како иду нити, А руке тку стално, у миру не стоје. Тку, а зној са лица у грашкама тече, У грудима срце као маљ да туче; Миле нити, миле, никад краја нема, У лупњави тако тешки рад се вуче. А тамо за зидом, далеко, далеко, Пружају се шуме, поља пуна цвећа, Тамо груди дишу и пуно и лако, У угодном хладу зеленог дрвећа, Па она свежина на окрајку шуме, Па она тишина која души гови... Раж се тихо нија... Низ облака светлих По простору плавом полагано плови... Хајде на слободу из тамннце гушне Свих бесаних брига и тешкога рада! А машина луиа: „Никад! Никад! Никад!“.. Вечито смо робље које овде страда. Ко у бесној игри точкови се врте, Каиши, вијућ’ се, и шуме и дрме, А ироклете нити миле, вазда миле, Машине се смеју, урлају и грме: „Будаласте мисли и маштања пуста,