Дело

НОВА ГОДИНА Лепо ли је пуна кућа чељади, и младих и постаријих, као што је задруга Баба-Стојне Мирческе. Готово, то је и једина кућа у нашем селу, у којој има двадесетину душа и која личи на задругу. У друге је печалбарски рад унео варошку тесногрудост, а зна се да она не трпи заједницу. Али Баба-Стојна је •— Баба-Стојна!... Ко може као она! Четири сина који још не остављају печалбу (а најмлађи јој већ превалио педесету), па што она каже, то мора да буде. Чак кад хоће њени, поред кафанске радње у Београду, и другу коју да узму, треба њу чак оданде да упитају. У кући већ млађима и женама погледом заповеда. Обично сваке јесенн дође са печалбе по један од синова и по који од унука, и одмах, још исто Еече, треба да јој положи донесени новац; да јој каже, колико још имају готовине; да јој поднесе тачно све о свему. После им она даје ситннне за трошак, преко зиме по свадбама, славама, за цркву — по педесет, осамдесет, сто гроша, како коме. Ако је да се иде на пазар, она још у вече смисли шта треба, па сутрадан каже оном кога је одредила: — Бво ти две лире. Да купиш то и то и то; за ручак у чаршији имаш три гроша. А кад се овај врати, одмах тражи рачун: колико је за што дао и шта враћа? Ако се тражи пореза или што друго у селу, биров право пред канију: — Баба-Стојна! Изиђе који од синова: