Дело

РУСКА КЊИЖЕВНОСТ II СТУДЕНТП 435 вани Михајло Аверјаничу, ја пе верујем, а немам ни разлога да верујем у то“. — „Право вам кажем, и ја сумњам“. — Ко да се отме озбнљностн и тежини, која као из каквог гроба еманира пз екстремне једноставностн те ситуације н тих речи? Мало даље, истп тај лекар, полудели лекар из с о б е 6, овако размншља и пролазности свега па земљи: „Замислимо да he какав дух после много милпјона година, летећи кроз васиону, пролетети и поред земљине кугле, и да ништа друго неће видети него земљу и голо стење. Све — култура и моралнн законн — све је пропало, и ни травчица више не расте“. Тим иростим речма је здерана и последња крпица нојезије или мнстике којом се така питања заогрћу; неутешност човека зија свим својим очајањем, н мало је јупака ко.је не ирождире. Или кад Гогољ проето и отворено каже „Њевски Проспект лаже у свако доба“, онда је то елементарно једноставно. То је формула Њевског Просиекта и живота на њему редуцирана на стални и појамни минимум. Руси дакле и у стиху иуцају бомбом а не нушком. После нушке може по неки пут још нешто и да се каже; бомба је тачка, после које долази пауза и нов почетак. Природа човекова је тако комбинована, да у маркантним цртама њеним лежи достојанство, а у ситним и несигурним беда и немоћ његова. Руси имају неке парочнте нерве, којима баш ову ситну прнроду човечју осећају, којима најтиши живот те природе не само да опажају, него им је одмах и јасап и разговетан. Зато су онн писци оних ситппх трагедија које резултпрају из ситних неправди и сукоба божје и људске природе. Насупрот титанским облицима Фауста и Заратустре, у које је стао цео свет, Руси прпказују снћушне патуљке, који згурено гамижу по земљи, н, у клупче сабпјени, нзгледају као oua прастара божанства са хиљаду глава и удова, у којима је све што је било и све што ће бити. Учинимо смео скок и покушајмо да у један мах мислимо о Гетеовом Фаусту и о Гогољевом Шпњелу. Фауст је глорија свију људскпх трагедија, трагедија од које се још увек земља тресе и сунце помрачава. 111 ињел је трагедијпца, пуна закрпа и у обиму од 80 рубаља. С праском иропада онде охолн човек, ћутећи умпре овде бедник, који никад није пожелео сунца јер никад нпје вндео ведро небо. Оно је трагедија о којој ће се вековима размншљатн и књпге писати, ово је карактеристични рускн хумор који уједа 28*