Дело

436 Д Е Л 0 за срце, и од кога сустаје живот у човеку. — Те сузне трагедијице јесу златна удица руске књижевности на коју се сва. осетљива студентска срца набоду и забоду. Јер сви они тако од срца воле трагедије; и они, вране косе и бркова, који изигравају Карла Мора, и они, меких плавих власи и тужних очију, који су Хамлети Штнгровског Ујезда. А Гете је тако високо, а Софоклес тако дубоко, а Шекспир тако далеко! И одједаред. из облака пљусну и из земље навру трагедије, трагедије, трагедије. Све што су до јуче виђали и сретали увило се хладном маглицом, и наједаннут су научили да је све трагедија. Продали су своје безазлено студентско срце магнчким Русима, који, попут оног кинеског бога, трећим, вертикалним оком виде штонико не види, виде добро у рђавом, чисто у нечистом и невесело у веселом. — Праотачки грех нам је свима ударио на чело знак нонпжења, а нескладни закони су нас наружилп и изоиачили. Али тада долази какав Вањка или Гришка, и приповеда сиромашном студенту, да је гладан и поцепан човек бедан, али зато ипак велики и достојанствен; и да човека треба волети због оног доброг и лепог што је у њему, а што он не зна да има. — У томе лежи утешна етика руске књижевности, која је као символ нове релнгије ушла у наше декадентство, али сваки символ има више кључева, а руски демон никад не мирује док све браве не поскида; и тако су међу мотиве човекове хнмне унесени мотиви сатанине химне. Достојевски почиње једну своју новелу овпм речима: „Ја сам болестан човек, рђав човек, одвратан човек“ — и тада долазе минуцпјозно израђени детаљи једног страховитог и гадног живота. Али пролазећи кроз муке тог несретника, ви налазите место зверских инстинката тугу и страдање, и увиђате да зверску вољу рађа бездан душевних мука; вама се чини да сте уједно загледали у мрачне и неосветљене дубине и себе самог; ви, најзад, иогледате сасвпм, и видите да и у најстрашнијем паду има искра чисте и светле човекове тежње. Гогољ је приказивао монструме од људи; Сабакјевич у Мртвнм Душама вели „да је прокуратор једини ваљан човек у селу, а и он је свиња.“ Али ви не можете да се гадите и да се ужасавате; ви само можете с Пушкином да уздахнете: „Ала је тужна та Русија.“ — Својим неодољивим темпераментима руски писци чупају и грабе из најзамршеније масе рускога живота, и зато су претерали у својим теоријама о чпстоти и несвесном осећању на-