Дело

РУСКА КЊИЖЕВНОСТ II СТУДЕПТН 44б пада, кад прн заветрини нада нраво одозго нешто влажно и мокро, разумете ли? И кад фењери жмирка.ју.“ Тешко је младом човеку не изгубити равнотежу укуса и прннципа; јер Руси су велики у дијалектици п велпки у уметности. II док још инвоцира чисту лепоту као највећу утеху, по његовој се младој и црвеној крвп лагано разлива жуч. Данас пали кандило пред Иваном Ландом, који узима себи живот јер не може да газн иреко лешнна; сутра иали кандило пред Сањином, који иреко исцеђених лимунова иде кроз живот; прексутра ирпноси жртву Марку Волохову, тој немогућој могућности јединстене руске уметностп; и, бива, најзад испламти сан, као свећа која на оба краја сагорева. Размакну се границе поимања, али се размакну и границе сумње, и животна бујица избаци огорчена младића као рибу на суво, где га угуши прашина коју су други с чизама отресли. II за најјаче је руска литература доживљај који се не савлађује; за осетљиве је често онасност деруте на целој линији, од које се иросечан човек никад више не опоравља. Естетска корист проживљених емоција без сумње је нозитивна и јака,. јер руска уметност је дубока и силна као море, п духом својим савлађује материју и страсти. Практично друштвена корист је неодређена, можда и сумњива, јер у несравњеној руској књижевности једно нема, утехе нема. Исидора Секулићева.