Дело

В Е Л 11 К 0 П II Т А Њ Е 447 Ocehajn морала су највишп ocehajn, нарочито осећаји званичног морала“. II ие размишљајући ништа даље о томе, оп својеручно нареди да се акт поштара моралисте, уз моћно садејство у смислу поткренљења, снроведе Генералној Дпрекцнјн. Па је тако и било. II акт оде у Петроград. Од архивара до највиших чиновничких редова у Генералној Дирекцији подиже се урнебесан смех поводом тога. Смеје се цела Геперална Дирекцпја. Али кад се с.мех утиша, насташе бриге. Прва је брига била: како да се тај акт заведе? II онда је једна брига изазивала другу, док се најзад референт за те ствари не забрину најтежом бригом: како о томе да реферише Генералном Директору? Али и та брига, како-тако, би и прође. Ствар је већ била нред Генералним Директором. И он, снабдевен притом најважнијом мином, прво саслуша реферат, и онда лично размотри предмет. И тек он увиде да у предмету нема нечега најважнијег, нечега, од чега је, управо, цела ствар и требала да потече. И својеручно издаде наредбу у томе смислу. На тај начин акт поштара моралисте нође натраг истнм путем. Директор губерниске поштанске управе, кад поново виде тај акт у својим рукама и на њему запази својеручну наредбу Генералног Дпректора, Његовог Превасходства, он тек тада дође до сазнања да је по среди велико нитање. II разумевши смисао и тенденцију наредбе Генералног Директора, он нрошири и иооштри наредбу за иоштара моралисту. И акт се нађе на своме нрвобитном месту. Али тек сад мука! Замисли се поштар моралиста, замисли се дубоко. Свесан тога да је кренуо једно велико питање, он непрестано само о томе мисли. Не једе, не иије, не спава, издире се на себи потчињене и туче своју децу. PI таман целу ствар среди у глави, оно опет мука! Зноји се, уздпше. хуче. А време пролази. Нај-