Дело

19 Она му се дубоко загледа у очи и онда скрену ноглед некуд кроз иросор. — Дакле, шта ми саветујете? — Ја?... Пођите за њега. — Онда ми честитајте! — рече она врло одлучним гласом. Он јој пружи руку и изјави своје најлепше жеље за тај брак. А време је и даље протицало, снујући међу њиховим душама све тешње и тешње споне. — Ви као да сте престали интересовати се судбином моје прошевине? — рече му она једног дана. — Ја сматрам да је то ствар свршена. Она се на то болно осмехну и, очевидно усиљавајући се да буде весела, рече: — Нпје свршена. Кад сам вам прво казала, редједавам кажем и друго. Ствар је покварена. Ја сам са поуздане стране са.знала да се он карта, и сматрала сам за потребно да већ поготову свршену ствар покварим... Мислим да сам паметно поступила? Је л’ те да сам паметно поступила? — Држим да нисте. Мало је људи данас који се не картају. И ја се картам, али увиђам да ми то ништа не смета да будем и примеран супруг и необично нежае отац... .То још ни.је порок који може потпуно овладати иаметним човеком... Погрешили сте... — Погрешила? — Јест. Она дубоко уздахну. — Ах, ја сам толико чезнула за тим да ме бар неко у животу разуме, па ипак... И опет је време протицало. — Слушајте — рече му она једног дана носле дужег разговора о којечему — хоћу једну искрену псповест са ваше стране... Можда је то и нрилично смешно и довољно нескромно са Moje стане, али ја вас молим за то... — Да чујем. — Јесте ли кадгод волели?... Видећете мало носле зашто 9*