Дело

466 Д Е Л 0 данас у главпом иостојн. То стање је превласт Енглеске на мору, а ту иревласт Немци нису вољнп формално да признају н да тпме нриме какве обавезе у иогледу одржања те иревластп. По схватању немачких меродавнпх нолнтичара нревласт је једно фактнчко стање, које се не може уговорнма да утврдп. Развнтак народа одређује и ранг поједпннм народима, тако да се обавезне норме у том погледу не могу утврдити. Према томе Немци желе, да у иитању флоте имају одрешене руке, да могу граднтп онолику флоту, колику налазе да им је потребна за заштпту чисто немачких интереса. Псто то право п слободу кретања Немци признају и Енглеској н свима другим народима, остављајућн свакоме, да се по свом нахођењу стара о својој војној н флотној спази. Ово гледиште немачких политпчара са свпм прнродно пскључује не само идеју о потпуном разоружању, већ и сваку помпсао на ограннчење оружања. Исто тако и питање о обавезннм нзборним судовима наилазило је и наилазнће у Немачкој увек на отпор меродавних фактора. Познато је, да је на другој хашкој конференцији мира Немачка била та, којаје у напред изјавила, да неће ни да дискутује о обавезним изборним судовнма. II зато је говор, који је немачки канцелар Фон Бетман Холвег, • марта ове године, држао у Рајхстагу приликом дебате о буџету министарства спољних нослова, и којим су говором сва питања пацифизма дефинитивно издвојена из круга питања, којима се баве реални политичари, само логичка последица целокупног држања Немачке у овом питању. Немачки канцелар је изјавио, да немачка влада сматра питање о потпуном разоружању као утопију, да је питање о ограничењу оружања такође утопија, јер се ограничење стварно не може да изврши услед немогућности контролисања. Идеја је добра, али је неизводљива и самим тим она постаје за нас беспредметном, изјавио је канцелар. И најзад, што се тиче обавезних изборних судова, и њих канцелар у начелу одбацује тврдећи, да ниједна држава не може и не сме своју егзистенцију, своју индивидуалност, своје ја да повери оцени другпх лица. Пристати на обавезне изборне судове значило би, по немачком канцелару, одрећи се свог права самоопредељивања, права на своју сопствену личност. Немачка Царевина нити хоће, нити може то учинити, а канцелар сумња, да ће у опште која држава на то пристати. Јасно и одлучно, као што је то постала осо-